Posle Drugog svetskog rata

Po oslobođenju veslački dom je ipak oktobra 1944.g. proglašen vojnim objektom i to je ostao do kraja 1945.g. U međuvremenu je osnovano Sindikalno sportsko društvo „Proleter“ sa zadatkom da objedini sve postojeće sportske grane i klubove u gradu. SSD „Proleter“ je za privremenog predsednika veslačke sekcije postavio veterana Tuner Aladara, sa zaduženjem da obnovi veslanje.

U rano proleće 1946.g. tri člana Omladinske sekcije, Hagara Janoš, Drndarski Josip i Panoš Ladislav, prvi otvaraju kapije Kluba. U leto iste godine održana je skupština Kluba kao Veslačke sekcije SSD „Proleter“, a novoj upravi su prioriteti popravka čamaca i omasovljenje članstva. U obuci novih članova tehničkom vođi Kluba Mirč Marku su pomagali Kovač Gizela, Drndarski Josip, Tuner Aladar, a naročito Tauber Viliband, ratni zarobljenik u logoru Ečka, koji je za Austriju nastupao na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936.g. Bečlija Viliband je svakodnevno trenirao novoprimljene veslače da bi zauzvrat imao priliku da 2-3 puta nedeljno vesla u četvercu sa veslačima veteranima.

Već 1949.g. članarinu je plaćalo čak 270 članova. Najveći broj njih nije ni imao priliku da sedne u čamac. Među novim članovima mnogo je onih koji su još pre rata želeli da se učlane, ali im visoka članarina i stroga pravila Statuta koja su favorizovala županijsku elitu to nisu omogućavali. (Svojevremeno je čak i gradonačelnik Dr Zoltan Perišić odbijen za prijem u članstvo; ovo je kasnije loše uticalo na klupske prihode, jer su 1907.g. Grad i Klub produžili ugovor o zakupu zemljišta, ali je Perišić pristao da ugovor produži samo za zemljište ispod „Regate“, a odbio da ugovor produži i za zemljište na kom su gimnastička dvorana i klizalište.) Sada im se za to pružila prilika, a oni bi se zadovoljili time što bi u starim pletenim foteljama sedeli ispred „Regate“, razgovarali, igrali šah, sunčali se ili se kupali pored talpe. Klub je za brojno članstvo na starom klizalištu izgradio dva terena, pa su članovi osim veslanja igrali odbojku, košarku, bacali kuglu i kladivo, a u klupskim prostorijama stoni tenis i šah. Zimi su u Klubu ponovo organizovane čajanke sa igrankom, pa i doček Nove godine. Sve ovo, sa ambijentom u kom se Klub nalazio, je uticalo da Klub ponovo postane društveni centar grada.

U Klubu je i dalje na programu bilo daljinsko veslanje, ali je ipak doneta odluka da se učestvuje na takmičenjima jer je plovni park trebalo obnoviti, a do novih čamaca se moglo doći jedino centralnom raspodelom od strane Veslačkog saveza Srbije pod uslovom da klub učestvuje na regatama. Prvi takav nastup je bio na Prvenstvu Vojvodine na Paliću 1949.g, a ekipu su činili Sais Šandor, Karvak Janoš, Drndarski Josip, Halamai Janoš sa kormilarom Tunerom i trenerom Mirčom.
Iste godine Mirč i Drndarski sa predsednikom VSJ odlaze na Bled gde kao članovi Organizacionog komiteta učestvuju u radu na pripremama i realizaciji prvog posleratnog prvenstva Jugoslavije.

Nezadovoljni činjenicom da je godinama gotovo sav novac sportskog društva dodeljivan fudbalskoj sekciji, upravni odbor Kluba je doneo odluku o izdvajanju iz „Proletera“, pa je od 3. septembra 1950.g. Klub ponovo bio samostalan, sada kao Veslački klub „Galeb“. Predsednik je Tuner Aladar, tehnički vođa je Marko Mirč, a sekretar Drndarski Josip.
Najzaslužniji za posleratnu obnovu i razvoj Kluba i veslanja u gradu je Marko Mirč (1902-1981). Mirč je bio poliglota, naučio je da govori i piše na 33 jezika. U mladosti je, radi učenja jezika, u dva navrata između 1922.i 1925.g. boravio na Bliskom istoku. Putujući nedeljama pešice, na kamili ili na konju kroz pustinje od Sirije do Arabije upoznao je mnoga arapska i beduinska plemena i bio gost mnogih šeika. Gospodin Mirč, kako su ga zvali u Klubu, bi uveče nakon treninga pričao o svojim putovanjima i događajima, a celokupno članstvo bi ga sa pažnjom slušalo satima.

On je bio zaslužan za saradnju sa obližnjim Domom za srednjoškolsku omladinu, gde je većina dece bila ratna siročad. U Klubu su bili lepo primljeni i Klub je postao njihov drugi dom, mesto gde su se izgradili kao ličnosti. Okolnost da su i van Kluba provodili vreme zajedno, spavali u zajedničkim spavaonicama i jeli za istim stolom, uticala je da se u Klubu stvori naročito homogena atmosfera. Taj osećaj pripadnosti ekipi je uticao da se takmičari Kluba pod vođstvom Mirča ravnopravno bore sa najboljim ekipama Vojvodine i ostatka Srbije u periodu između 1952-1959.g.

Dotacije Klubu od nadležnih sportskih institucija u gradu u prvim decenijama posle rata bile su minimalne. Situacija je bila takva da nije bilo para čak ni za odlaske na regate ili kupovinu vesala, a o kupovini čamaca nije ni smelo da se razmišlja. Grupa mladih članova je došla na ideju da redovne čajanke prerastu u balove. U to vreme pojam „bal“ je imao negativnu konotaciju, jer su balovi smatrani buržoaskom zabavom. Ipak, Klub je dobio dozvolu vlasti za njihovu organizaciju u Veslačkom domu. Nakon prvih uspeha „Regata balova“ 1948. i 1949.g, otpočelo se sa organizacijom i bala pod maskama, kao i dočeka Nove godine, pa su tako organizovana tri bala godišnje. Obzirom da su „Regata balovi“ bili prvi posleratni balovi u gradu i da ih godinama pre toga nije bilo, nedeljama su se prepričavali događaji sa njih, čak i van grada. Vladalo je veliko interesovanje, pa je 1956.g. održavanje „Regata bala“ moralo da se preseli iz Kluba u veliku salu hotela Vojvodina. Osim velikog finansijsko uspeha, balovi su doprineli i dodatnoj afirmaciji Kluba i veslanja u gradu.

Klupske posade postižu uspehe na regatama, što nije prošlo nezapaženo, pa VSS najpre dodeljuje Klubu jedan polovan gig četverac, a potom isti prosleđuje veslačkom klubu u Sremskoj Mitrovici da bi Klubu dodelio novi. Te 1956.g. Klub je kupio i nov četverac preklopne građe domaće proizvodnje.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno, pa Klub 1959.i 1960.g. zapada u krizu. Stari čamci su postali neupotrebljivi, a i oni koji su bili u plovnom stanju nisu bili dovoljno kvalitetni da bi takmičarske posade u njima bile konkurentne na najvišem nivou. Ovo najpre dovodi do razočarenja među seniorima, a potom i do naglog opadanja članstva. Situacija je izgledala bezizlaznom, pa je na sednici Upravnog odbora u novembru 1960.g. čak raspravljano i o ideji o rasformiranju Kluba.

Srećom, nije doneta odluka o gašenju kluba, nego je u januaru 1961.g. izabrana nova uprava Kluba i novi predsednik Kluba – Boris Pavlov. Svestrani sportista Pavlov se u narednih osam godina posvetio razvoju veslanja, nabavci čamaca i nabavci sredstava za programe uprave. Jedna od brojnih ideja je bila da se u gradu jedanput godišnje organizuje Begejska regata. U to vreme u Srbiji je bilo 5-6 regata godišnje.

Begejska regata je održavana u centru grada, od 1961. do 1966.g. Cilj je bio ispred Kluba, pa je svaku regatu posmatralo preko 3000 gledalaca, a onu iz 1963.g. održanu u sklopu proslave osamdesetogodišnjice postojanja Kluba pratilo je čak 7000 gledalaca. Za osvojena prva tri mesta su dodeljivane medalje i to u vreme kada su se na svim drugim regatama dodeljivali samo pehari pobedničkim ekipama, čak i na Prvenstvu Jugoslavije. Zbog toga je Begejska regata bila popularna među takmičarima i broj učesnika je bio relativno velik, nekada i veći nego na Prvenstvima Vojvodine i Srbije. Obzirom da je Begej uzak, mogla su da startuju samo po dve posade, zbog čega je takmičenje u šali nazvano Jugoslovenskim Henlijem. Kuriozitet je i da se snimak Begejske regate pojavio na televiziji pet godina pre snimka Prvenstva Jugoslavije.