Posle Prvog svetskog rata

U periodu između dva svetska rata beležimo da je 1919.g. za predsednika Kluba izabran Adam Knab i da je tu dužnost obavljao do 1937.g.

Prilikom venčanja Kralja Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom 1922.g, Klub je učestvovao u svečanom dočeku neveste u Beogradu. Princeza Marija je u Beograd doputovala brodom, a naša ekipa je prethodnog dana preveslala 92 km do Beograda da bi sa još nekoliko beogradskih regatnih čamaca pošli u susret brodu sa budućom Kraljicom. Veslajući potom ispred broda učestvovali su u svečanom defileu do pristaništa, gde je nekoliko hiljada građana došlo da pozdravi Kraljevu nevestu.

U Ljubljani je iste godine osnovan Veslački savez Kraljevine SHS i Klub je postao član Saveza. Ipak, Državno prvenstvo u Beogradu 1925.g, gde je klupska posada četverca sa kormilarom osvojila srebrnu medalju, bilo je poslednje takmičenje na kom su učestvovali veslači Torontala. U sledećim godinama u Klubu se veslalo samo radi rekreacije, a i dalje je negovan običaj odlaska celokupnog članstva na nedeljni izlet u Ečansku šumu. Za taj period je bilo karakteristično da su i građani imali svoje čamce u kojima su veslali i da je na Begeju bilo više od 30 takvih čamaca, većinom dublova sa kormilarom i skifova sa kormilarom.

Klub više nije imao prihod od klizališta i teniskih terena, a ni od nekadašnjih veleposednika koji su svoja imanja izgubili agrarnom reformom. Sav prihod je dolazio od članarina članova, pa nije bilo novca za kupovinu skupih čamaca iz Engleske. Između dva rata kupljen je samo jedan čamac 1924.g, dvojac sa kormilarom preklopne građe, od majstora Tantnera iz radionice veslačkog kluba u Pančevu. Stanje plovnog parka se nije menjalo sve do 1953.g. pa je članstvo posebnu pažnju posvetilo očuvanju čamaca.

Promenom unutrašnje organizacije države ukinute su županije, pa tako i Torontalska županija, te je 1931.g. Klub promenio ime u Veslački klub Triton. U Klubu se i dalje praktikuje samo daljinsko veslanje, u čemu se ističe mlada posada četverca u sastavu Tuner Aladar, Dušan Kovačević, Vojislav Dojkov i Marko Mirč. Oni gotovo svakodnevno veslaju do Temišvara, Novog Sada i Beograda, pa se tako sklapaju prijateljski odnosi sa lokalnim veslačkim klubovima. Postala je tradicija da beogradski veslači uzvraćaju posete svake godine u vreme Uskršnjih praznika. Ovo je bio slučaj i 1940.g. kada je Begej poplavio centar grada, pa su veslači tri posade iz Beograda još dugo posle rata pričali kako su usred „velikog mora“ jedva pronašli veslački dom.

Nakon smrti Knab Adama, za predsednika Kluba je izabran Demko Ištvan. Za ono vreme gotovo da je revolucionarna njegova inicijativa da se osnuje Omladinska sekcija, čiji bi članovi tek nakon položene velike mature dobijali status redovnog člana. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata do sprovođenja odluke o osnivanju Omladinske sekcije dolazi tek 1942.g, ali je upis prvih 12 srednjoškolaca u sekciju doneo dalekosežne promene na dešavanja u Klubu. Aktivnosti Omladinske sekcije podstakle su starije članove Kluba da budu angažovaniji na treninzima, a obnovljeni su i celodnevni izleti nedeljom. U klupskim prostorijama Omladinska sekcija je dva puta nedeljno organizovala čajanke sa igrankom, sve dok nemačke vlasti to nisu zabranile krajem proleća 1944.g. Čak je u julu 1944.g. od gradske uprave stigao nalog Klubu da isprazni sve prostorije i zgradu preda gradskoj upravi. Žalba Kluba i potonje oslobođenje grada spasilo je Klub od iseljenja.