Istorijat

Prvi zaveslaji

Počeci veslanja u gradu vezani su za Ronai Jenea i Mihalovič Edena.Tokom studiranja prava u Bratislavi oni su postali članovi tada vrlo uspešnog veslačkog kluba. Po okončanju studija, najpre je Ronai Jene 1881.g. veslao skif na Begeju, a potom su naredne godine Ronai i Mihalovič veslali dubl.

Povod za osnivanje Kluba desio se početkom 1883.g. kada je veslački klub iz Đera raspisao poziv za osnivačku skupštinu Zemaljskog veslačkog i jedriličarskog saveza Ugarske, za 29.april u Estergomu. Da bi punopravno učestvovali na ovoj skupštini, Ronai Jene, Mihalovič Eden, Botka Bela, Večei Ištvan, Rajter Oskar, Keresteš Aladar Farkaš Ivan i Lešćanski Janoš su 15. aprila 1883.g. u gradskoj Kasini osnovali Torontalski atletski klub. Za privremenog predsednika Kluba izabran je Ronai, a za delegate za skupštinu u Estergomu izabrani su Ronai i Mihalovič.

15.04.1883. godine u gradskoj “Kasini” u Velikom Bečkereku (Zrenjanin) ljubitelji sporta osnovali su Veslački klub Torontal. Razlog ovog sastanka bio je poziv predsednika Veslačkog kluba u Đeru, objavljen je u Budipeštanskom listu “Herkules”, za osnivanje “Zemaljskog veslačkog i jedriličarskog saveta Ugarske”.

Sastanku u V. Bečkereku prisustvovali su: Ronai Jene, Mihalovič Eden, Botka Bela, Večei Ištvan, Reiter Oskar, Keresteš Aladar, Farkaš Ivan i Lešćanski Janoš.
Za predsednika kluba izabran je Ronai Jene.

Istog tog proleća, na levoj obali Begeja u centru grada, na mestu sadašnjih terena Teniskog kluba Galeb, izgrađena je „regatna kuća“, daščara za smeštaj čamaca i svlačionica za veslače. Klub je iz Engleske naručio četverac i dvojac, a dok oni nisu stigli obuku novih članova su u Ronaievim čamcima vršili Ronai i Mihalovič. Prva redovna godišnja skupština Kluba je održana 15.novembra 1884.g. Dvanaest prisutnih članova je, između ostalih, jednoglasno usvojilo sledeće pravila: – Na javnim mestima svi članovi Kluba moraju se dolično vladati. Ukoliko neko od članova na javnom mestu bude uvređen, dužan je da traži izvinjenje od osobe koja ga je uvredila. Ukoliko izvinjenje ne usledi, Klub će odrediti dva sekundanta iz redova svojih članova koji će postupiti po svim pravilima viteškog ponašanja. – Niko od članova ne sme da se zaduži. Ukoliko se to ipak desi, Klub će dugove isplatiti, ali će menice putem redovnog suda od svog člana naplatiti i nakon toga ga brisati iz redova svojih članova.

Klub je 1887.g. dobio značajno pojačanje.Iz Ciriha je došao Seleši Kalman, trofejni veslač, dvostruki prvak Švajcarske, dobitnik prestižnih priznanja. Dolazak Kalmana u Klub je uticao na poboljšanje tehnike veslanja, na uvođenje jačih treninga i na bržu nabavku novih čamaca iz Engleske.

Ovo poslednje je bilo moguće jer je Klub imao prihode od klizališta i terena za tenis izgrađenih neposredno uz “regatnu kuću”, a i članovi Kluba su bili uticajni građani (Ronai je u to vreme bio podžupan Torontalske županije, a kasnije i veliki župan) koji su za potrebe Kluba organizovali prestižne društvene događaje poput balova, svečanih večera, predstava, koncerata i sl. Na tim svečanostima ugledni gosti su u fond za kupovinu čamaca darovali pozamašne svote, pri čemu je supruga ili ćerka najvećeg darodavca imala čast da bude “kuma” novom čamcu.

Iz novinskih izveštaja tog vremena znamo da se veslalo svakodnevno; dame u proseku 6km, gospoda 8-10km, a oni vredniji i do 20km. U proleće i u leto bili su česti izleti celog članstva do Ečanske šume ili brane kod Kleka. Početak svake sezone proslavljan je defileom čamaca, što je bila atrakcija za sugrađane. Klupska uniforma je bila sačinjena od kratkog tamno plavog sakoa sa dva reda srebrnih dugmadi, bele košulje kratkih rukava, tamnoplavih pantalona do kolena, istobojnih dokolenica, sportskih plitkih cipela sa gumenim đonom boje kafe, mornarske kape bele boje i širokog žuto-plavog pojasa oko struka.

Iz današnje perspektive zanimljiva je uloga tzv.strokemana, vođa svojih ekipa. Za strokemane su birani sposobniji članovi.Morali su da prođu posebnu obuku i da polože ispit pred tročlanom klupskom komisijom, kako u rimen tako i u skul veslanju. Na posebnim svečanostima strokemanima je ukazivana čast dodeljivanjem diplome o položenom ispitu, što je predstavljalo priznanje stručnosti.

Klub je 1892.g. na mestu stare daščare izgradio nov dom, tzv. „Regatu“, unikatni sportski objekat. Zgradom je dominirao veliki hangar za čamce, a pored kupatila i svlačionica za dame i gospodu imala je još i salu za klizače, gimnastičku dvoranu i stan za domara. Zgrada „Regate“ postala je društveni centar cele županije, gde se okupljala činovnička elita na čelu sa velikim županom Ronaiem.

Obzirom da skupština u Estergomu nije dovela do željenog formiranja saveza, Klub je 1889.g. sa veslačkim klubovima iz Temišvara, Segedina, Novog Bečeja i Titela formirao Potiski regatni savez, kome se naredne godine pridružio i klub iz Arada. Ronai Jene je predsednik Saveza i zbora sudija na svim regatama. Godišnja takmičenja Potiskog regatnog saveza bila su najvažnija veslačka dešavanja u sezoni i prevazila su okvire regiona.Takmičari Kluba su u toj jakoj konkurenciji uspevali da ostvare uspehe i izbore se za primat u Potisju.

Iz mnoštva klupskih uspeha vezanih za takmičenja Potiskog saveza izdvaja se jedan istorijski. Ženski četverac sa kormilarom je najpre 2. jula 1893.g. bio jedini učesnik osme trke u Segedinu. Gospođe Ronai, Mihalovič i Žiroš i gospođica Satmari Šarika, sa korimilarom Ronai Jeneom, oduševile su sve gledaoce. Već naredne godine, 8.jula 1894.g, u petoj trci i na istoj stazi bila su prijavljena tri ženska četverca sa kormilarom i to iz Vel. Bečkereka, Temišvara i Segedina. Dame iz Segedina su odustale od takmičenja još pre starta, a dame iz Temišvara nisu uspele da završe trku, pa je četverac Torontala (Vatai Margit, Mihalovič Erži, Hegediš Erži i Ronai Olga sa kormilarom Ronai Jeneom) pobedio, a list „Herkules“ je pisao kako je četverac „…lišen direktne borbe i zvanične potvrde visoke takmičarske vrednosti sam prešao ostatak staze dočekan na cilju ogromnim ovacijama brojnog gledališta.“

Ova trka je najstarija poznata trka ženskih posada u Evropi, a naše dame ne samo da su veslale u njoj nego su bile pobednice te istorijske trke. U to vreme u SAD je već bilo trka ženskih posada, ali u Evropi ih nije bilo. Zapadna Evropa je tek dvadesetih godina XX veka počela da organizuje prva takmičenja za veslačice i to u “lepom veslanju” na kojima je ocenjivana samo tehnika veslanja. Trkačka takmičenja za žene su organizovana mnogo posle toga, jer se prvobitno smatralo da takve trke nisu prikladne ženama.

Odlaskom predsednika Kluba i velikog župana Ronai Jenea iz grada 1902.g. okončana je jedna era Kluba. Zamenio ga je Mihalovič Eden, koji je na mestu predsednika bio do smrti 1913.g. Iako je Klub i dalje nabavljao kvalitetne trkačke čamce iz Engleske (u jednom iz 1908.g. se čak veslalo i na Prvenstvu Jugoslavije 1954.g) i iako su takmičari postizali sjajne rezultate, a neki čak i godinama dominirali na državnim prvenstvima, navike članova Kluba su se menjale, pa je sve više bilo onih koji su praktikovali rekreativno ili daljinsko veslanje. U tom segmentu se istakla posada četverca sa kormilarom Šarvari, Madi, Šolti, Domba i kormilar Knab koja je 1913.g. napravila podvig preveslavši za 12 dana 1130 km do Drenkova na Dunavu (prosečno 94 km dnevno), za šta je dobila počasnu godišnju nagradu Potiskog saveza.

O nama

Istorijat

01.

Posle Prvog svetskog rata

U periodu između dva svetska rata beležimo da je 1919.g. za predsednika Kluba izabran Adam Knab i da je tu dužnost obavljao..

02.

Posle Drugog svetskog rata

Po oslobođenju veslački dom je ipak oktobra 1944.g. proglašen vojnim objektom i to je ostao do kraja 1945.g. U međuvremenu je…

03.

Zlatni period i najnovije doba

Ono što tada nisu znali je to da je pred Klubom zapravo desetogodišnji period koji se može nazvati klupskim zlatnim periodom…